Aleksandar Vučić najavio je da će Srbiji uskoro biti postavlјen ultimatum o Kosovu, koji je nazvao “Ahtisari plus plus”. Predsednik Srbije je rekao da, naravno, ne zna sadržaj budućih predloga zapadnih partnera, ali je izrazio uverenje da će se pritisak na Beograd da prizna nezavisnost Kosova povećati, piše Zotov za “Regnum” i nastavlja:
Vučić je u svom karakterističnom kontradiktornom maniru opisao moguću inicijativu SAD i EU kao “nešto što nećemo moći da prihvatimo, ali nećemo smeti ni da odbijemo”.
Srpska javnost se uznemirila. Od trenutka kada je Vučić pozvao građane da započnu “unutrašnji dijalog o Kosovu” 2017, ona stalno očekuje skoru izdaju u vidu priznavanja nezavisnosti južne srpske pokrajine. Vredi napomenuti da Vučić od tada neprestano daje izjave o budućem statusu Kosova, čija je suština da Zapad i kosovski separatisti Srbiji svesno postavlјaju neprihvatlјive uslove, i da Srbija tu ništa ne može da uradi i nekako promeni situaciju. Srpski lider iznenađujuće redovno potencira upravo taj momenat – nemoć sopstvene države pred volјom velikih svetskih igrača. Za predstavnike savremene ruske političke kulture takve izjave zvuče prilično čudno: ovde u Rusiji smo toliko navikli da uvek pokušavamo da svaki poraz, ustupak ili grešku predstavimo kao sjajnu pobedu, da nam je takva iskrenost na granici mazohizma i pomalo neobična.
S jedne strane, Vučić već dve godine koristi taj narativ, ali Beograd od tada nije preduzeo nikakve stvarne korake ka priznavanju Kosova. S druge strane, postoji svaki razlog da se veruje da će “partneri” pre ili kasnije pritisnuti trenutno ekonomski i politički slab srpski režim. Na ovaj ili onaj način, Srbija je u potpuno neprijatelјskom okruženju, skoro sve njene komšije su ili već članice NATO-a ili će mu pristupiti u doglednoj budućnosti. Verovatnoća da će Beograd makar prestati da se protivi pristupanju Kosova međunarodnim organizacijama, uklјučujući u UN, što će u suštini biti oblik priznavanja separatističke tvorevine, prilično je velika. U tom kontekstu, jedan od presudnih faktora je pozicija Rusije.
O tome da Ruska Federacija uvek radi samo sa vlastima stranih država, tradicionalno ignorišući društvo i opoziciju, napisano je na stotine tekstova. Rusija ne ume da razdvoji težnje neke vlasti i stvarne nacionalne interese ove ili one države. Ono što se dešava između Rusije i Srbije bolno podseća na priču sa Belorusijom, u kojoj Moskva sve čipove stavlјa na jednog jedinog partnera, Aleksandra Lukašenka, istovremeno brzo gubeći svoje pristalice među stanovništvom. Kao rezultat toga, Lukašenko, koji godinama entuzijastično troši ruske besplatne resurse, vremenom se pretvorio u ozbilјnu pretnju. A do čega takva linija može dovesti jasno je ne samo na beloruskom, već i na srpskom primeru.
Vučić javnosti redovno stavlјa do znanja da uživa punu podršku Moskve – i to ne bez osnova. Istovremeno, za većinu srpskih rodolјuba Rusija ostaje jedina nada za očuvanje Srbije u njenim trenutnim granicama. Lako je zamisliti njihovu reakciju, ako se umesto toga iznenada pokaže da je Rusija dala legitimitet konačnoj predaji Kosova, što će svi delovi srpskog društva shvatiti kao bezuslovnu nacionalnu izdaju.
A stvar se neće završiti jednostavnom osudom. Ako zvanični Beograd nekako legalizuje nezavisni status južne srpske pokrajine, protesti čija brojnost opada naglo će eksplodirati sa novom energijom. Tek tada će u očima demonstranata, među kojima trenutno ima prilično tvrdih pristalica Rusije, ona postati saučesnik u državnom zločinu – naročito ako se njen predstavnik zaista pridruži razgovorima o Kosovu, što je nedavno najavio šef ruske diplomatske misije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko. Samo učešće Rusije u pregovorima je potpuno pozitivna činjenica, srpskoj strani se može i treba pomoći. Međutim, treba joj pomoći u očuvanju Kosova, a ne u njegovom priznavanju.
Ako Vučićeva vlast padne, režim koji ga bude nasledio neće smatrati nužnim da sačuva čak i nominalnu lјubaznost u odnosima sa Moskvom. Ali čak i ako se aktuelna vlast održi, Rusija će morati da se na dugi niz godina, ako ne i zauvek, oprosti od bilo kakvog uticaja na srpsko društvo. Režim koji gubi popularnost, a koji je uz aktivnu podršku Rusije priznao kosovsku nezavisnost, je najbolјi mogući poklon za zapadne partnere koji se može zamisliti. Režimi dolaze i odlaze, ali odnosi među narodima ostaju. A kakvi će ovi odnosi biti, danas najdirektnije zavisi od predstavnika vlasti Ruske Federacije.
Stoga bi jedina dobra odluka bila da se ne sledi slepo politika zvaničnog Beograda izjednačavanjem interesa Aleksandra Vučića sa interesima celog srpskog društva.
