Upravo taj, navodno „naklonjeni“ nam Palmer se poslednjih dana istakao serijom, najblaže rečeno, neprimerenih izjava, koje bi u svakoj ozbiljnoj zemlji zasluživale ako ne baš proglašavanje za „personu non grata“, a ono barem neki ozbiljan diplomatski demarš. Najdrastičniji među njima svakako je otvorena pretnja upućena rukovodstvu Republike Srpske i naročito Miloradu Dodiku da mu, ukoliko nastavi sa svojim, navodno, antidejtonskim delovanjem „neće biti dopušteno da opstane“. Ali za našu temu možda su još indikativniji Palmerovi stavovi povodom spornog Zakona o slobodi veroispovesti, zbog kojeg se širom Crne Gore održavaju masovne protestne litije pod vođstvom Srpske pravoslavne crkve.
Po Palmerovom mišljenju „sam po sebi, Zakon je u skladu sa crnogorskim obavezama kao kandidata za članstvo u Evropsku uniju i mnoge evropske države imaju slične takve zakone“. Ali, istovremeno, Palmer „razume zabrinutost koju izražava Srpska pravoslavna crkva“, pozdravlja dijalog koji su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i premijer Duško Marković otpočeli upravo na svetog Valentina (Dan zaljubljenih), u čemu on vidi „dobar znak“. Sve u svemu, smatra Palmer, „važno je da vlada i crkva razgovaraju i da se smire tenzije koje je ovaj zakon izazvao i da se eliminiše rizik od nasilja na ulicama“.
Na prvi pogled, sve je u redu, u okvirima očekivanog i granicama diplomatskih manira i prakse. Ali odmah posle ovih relativno politiki korektnih rečenica dolazi ono glavno – ono o čemu je, zapravo, sve vreme reč, ono što žulja i ono oko čega se sve vrti.
„Jako smo zabritnuti kada čujemo šta dolazi iz ruskih izvora koji često koriste srpske posrednike“, nastavlja Palmer. I dodaje: „Rusi ovaj zakon vide kao ranjivu tačku koju mogu da iskoriste kao priliku da naprave razdor između Srbije i Crne Gore i povise tenzije“. A onda sledi poenta koja deleko prevazilazi povod i predstavlja rezime i putokaz za razumevanje američkog odnosa prema Srbiji i, uopšte, zapadne politike na Balkanu.
„Rusija odbija da prihvati relanost u Evropi posle hladnog rata i vidi situaciju u kojoj postoji velika napetost kao nešto što je njen strateški interes na zapadnom Balkanu, a to je suprotono od onoga što žele da vide Sjedinjene Države. Mi želimo da vidimo mir, harmoniju i saradnju u regionu, gde zemlje sarađuju da bi prevazišle razlike. A Rusi svakodnevno rade na tome da prodube i povećaju te razlike i podele“, zaključio je Palmer.
I tu smo, dakle. Nije reč ovde o jednom pravednom ili nepravednom zakonu. Nije reč o veri. Nije reč o demokratiji. Nije reč čak ni o Crnoj Gori, niti o Kosovu – mada su i Kosovo i Crna Gora svakako značajne karike u ovoj lokalnoj strategiji – još uvek – globalne imperije. Sve vreme je reč o Rusijii borbi protiv njenog „malignog uticaja u regionu“. A onda, razume se, i o „pacifikaciji „ Srbije, koja je delom s razlogom, a delom paranoidno preterano, uvek viđena kao ispostava tog „malignog“ ruskog uticaja.
Ukoliko bi Srbija (ili Republika Srpska) dala dovoljno naznaka, signala i obećanja da, Palemrovim rečima, „prihvata realnost u Evropi posle Hladnog rata“, možba bi (naglašavam, možda) mogla računati na neku dozu „pobedničkog milosrđa“ i tako, eventualno, dobiti i koju mrvicu sa stola posthladnoratovskih pobednika. (Mada je ta gozba već uglavnom okončana, a plen odavno raspodeljen.) Ukoliko, pak, to ne učini, ili barem, po mišljenju stručnog žirija u Briselu, Berilinu ili Vašingotnu, to ne učini dovoljno ubedljivo i „entuzijastično“, sa konkretnim gestovima (recimo, priznanje Kosova, sankcije Rusiji, slanje vojnika u NATO misije i slično) i sa glasnim izlivima zadovoljstva zbog novouspostevljenog „partnerskog odnosa“, može se dogoditi da ne dobijemo ništa – sem podsmeha i prezira novih „prijatelja“, kao i balkanskih suseda koji su se, blagovremeno, to jest od početka smestili pod njihove globalne skute.
Pa šta nam je onda činiti? Za početak, držati se svog stava (i ustava), svojih osvedočenih prijatelja – ma koliko nas neprestano ubeđivali kako „u politici nema prijatelja“ – i svojih elementarnih nacionalnih i državnih interesa.
Možda je ova lokalna, regionalna „šahovska tabla“ (da parafraziramo čuveni naslov knjige Zbignjeva Bžežinskog) relativno mala u odnosu na veliku, tj. svetsku ploču i globalne igrače. Ali očigledno i nije baš toliko mala i potpuno beznačajna. U svakom slučaju, za nas (barem one koji su rešili da ovde opstanu) ta tabla je glavna, jedina i najvažnija, jer se na njoj i u zavisnosti od nje odvijaju sve naše velike i male borbe i stremljenja. A drugu „ploču“ nemamo, bar ne ukoliko hoćemo da ostanemo svoji na svome. Zar onda nije bolje malo se potruditi da je zajednički sačuvamo i pospremimo?
A prvi korak tog pospremanja i očuvanja moralo bi biti razlikovanje ko su nam zaista saveznici i prijatelji – ja bih rekao, svi oni kojima je stalo do pravednijeg i multipolarnog sveta – a ko nas sve vreme ucenjuje, preti i radi nam o glavi. Stoga bi možda trebalo zahvaliti Metjuu Palemru i sličnima što nam u velikoj meri olakšavaju ovo prepoznavanje i orijentaciju?
Đorđe Vukadinović
Urednik sajta NSPM, narodni poslanik
