Da bi neposredno donošenje odluka od strane građana imalo legitimitet, po pravilu, nužno je da na referendum izađe bar pola upisanih birača. To se u Makedoniji nije desilo uprkos uraganskoj propagandi oficijelnog Skoplja, EU predstavnika, NATO struktura.
NATO MOTIVI
Makedonci očito dobro shvataju da je Zapadu stalo da oni odobre promenu imena svoje države iz dva stvarna razloga. Normalizacija grčko-makedonskih odnosa je samo lažni izgovor. Prvi pravi razlog je grčka blokada ulaska Makedonije u NATO. Evroatlantskim stratezima se – u okolnostima kada se njima na štetu menja globalna ravnoteža snaga a pre nego što se to ozbiljnije odrazi i na Balkan –žuri da tu zaokruže svoju dominaciju. Put ka njenom produbljivanju ide preko Makedonije a završava se uterivanjem Srbije i BiH u NATO.
Drugo, Zapad je Albancima obećao da će biti realizovane njihove velikodržavne aspiracije. Pošto za sada još procenjuje da nije pogodno da im omogući stvaranje Velike Albanije, nudi im privremenu supstituciju. Kada se radi o Kosovu i Metohiji, kao što smo videli, tu je to pokušaj kreiranja tzv. nezavisne države, makar i protivno međunarodnom pravu. U slučaju Makedonije planirana je transformacija države u albansko-slovensku (kon)federaciju. Za početak se ide putem nametanja dualnog nacionalno-konstitutivnog karaktera te zemlje (albanski jezik je već proglašen za drugi državni). U narednoj fazi bi se pristupilo kantonizaciji Makedonije. Za sve to je nužan geografski, nacionalno neutralan naziv, kakva je Severna Makedonija. Severnomakedonci mogu da budu kako etnički Makedonci tako i Albanci.
RAZLOZI ZA MAKEDONSKO NE
Sve to dobro shvata makedonski narod. Kako oni Makedonci koji su za Zajeva i njegov vladajući blok, tako i pristalice opozicionih činioca. Partijske strasti, ili kod mnogih puko nezadovoljstvo prošlim režimom, su prve podsticale da u borbi za vlast prihvate da igraju na zapadnu muziku koja podrazumeva da se pod plaštom sporazuma sa Grčkom provuče ulazak u NATO i transformacija makedonske nacionalne i unitarne države u albansko-slovensku složenu zajednicu. Međutim, kada je došlo vreme da se plati ceh za promenu vlasti do koje je došlo uz pomoć NATO pritisaka, čak i mnogi Makedonci koji su bliski sadašnjoj vlasti koju je Zapad doveo, nisu želeli da ispišu pakleni ček.
Politika za politiku, ali tu se već radi o državi. To građani jasno prepoznaju. Sa svojom državom su nažalost bili spremni da se kockaju ali ipak ne žele i da je prokockaju. Sada je vrag došao po ono što misli da mu je pripalo. Zato su izabrali taktiku gerilskog otpora okupaciji. Kada to kažem mislim na glasačke vladajućeg bloka makedonske nacionalnosti. Oni opoziciono nastrojeni su pružili frontalni otpor antinacionalnoj politici. Za razliku od prvih koji načelno podržavaju kurs vlasti ali ga u vezi sa pitanjima koja ih iritiraju sabotiraju.
foto: BETA
PRAVOSLAVNI TIHI OTPOR
Rezultat svega toga je takav da je samo oko 40 posto građana Makedonije izašlo na referendum, pri čemu je većina njih albanske ili turske nacionalnosti. Muslimanski pripadnici za sada još formalno nacionalnih manjina su podržali referendum, odnosno gore opisanu unutrašnju i geopolitičku transformaciju Makedonije. S druge strane većinski pravoslavni Makedonci ali i Srbi su se tome usprotivili. Oni ne vide sreću u tome da sutra makedonski vojnici u NATO uniformama ginu u Avganistanu ili da Makedonija postane baza za anitrusko NATO delovanje i samim time legitimna meta ruskih raketa.
O tome da se ježe i od pomisli da, kao korak bliže secesiji od koje neće odustati, Albanci dobiju svoje (kon)federalne jedinice ili čak samo jedinicu, ne treba ni govoriti. Na to partijske simpatije i antipatije Makedonaca ne utiču uprkos snažnoj propagandi i manipulaciji oficijelnog Skoplja i njegovih zapadnih protektora. Tako su oni, iako su verovali da neće tako biti, izgubili drugu rundu (prva je bila za njih pobedonosna iako dugotrajna bitka za vlast) u borbi za preobražaj Republike Makedonije u skladu sa NATO receptom.
NASTAVAK MAKEDONSKE KRIZE
Šta će dalje biti, videćemo. Ali jedno je jasno – teška (geo)politička borba će se intenzivno nastaviti. Oni koji su mislili da su je sa obranjem Grujeskog sa vlasti dobili, grdno su se prevarili. No, i aktivne pristalice nacionalnog kursa Makedonije ne treba da misle da su izvojevali svoju veliku Staljingragsku pobedu, odnosno posle početnih poraza izborili preokret sebi u korist.
Daleko je od toga. I Crna Gora je uvučena u NATO i daleko je odmaklo sečenje njenih srpskih korena uprkos aktivnom i pasivnom protivljenju većine građana pravoslavne vere. Lažni zapadni propovednici demokratije i njihovi domaći satrapi, uprkos svojim ideološkim pričama, ne drže mnogo do glasa naroda. Međutim, ne mogu lako ni da ga neutrališu kada je on snažan. To vidimo i u Crnoj Gori koja je dubinski ostala podeljena i paralisana. Šta god da se bude dešavalo, tako će biti i sa Makedonijom. Ona strana koja površinski gledano bude imala prednost, nju će još dugo zasnivati na Pirovim pobedama te će se kretati nesigurnim terenom.
SRPSKE PARALELE
Na kraju, da se osvrnemo i na paralelu sa Republikom Srpskom. Kao što je Skoplje, dok god je tamo na vlasti bila nepokolebljivo nacionalno nastrojena garnitura, bilo izloženo zapadnom specijalnom ratu, tako je sad Banjaluka ponovo na izrazit način meta njegovog neprijateljstva. A kada su u Makedoniji instalirani miljenici Zapada, pokazalo se da to nije učinjeno radi popravljanja lošeg makedonskog sistema već kako bi bili realizovani NATO geopolitički naumi. Korupcije i drugih institucionalnih devijacija i dalje ima jednako mnogo, samo je Murta zamenio Kurtu na vrhu piramide. Narod Makedonije ništa nije dobio a to ništa od njega traže da plati rušenjem svoje države.
Kada je u pitanju RS svari stoje možda i gore. Znamo kakvi su NATO planovi: uvlačenje BiH u taj pakt i eliminisanje preostalih državnih ingerencija Srpske te njena transformacija u puki administrativni entitet pod hegemonijom sarajevsko-muslimanske političke kaste. Uveren sam da građani RS, poučeni i Makedonskim primerom, tako nešto neće dopustiti. Srpski narod je svestan da ako zapadno od Drine ne bude imao svoju državu pre ili kasnije će dobiti novu Oluju ili čak i nešto nalik Jasenovcu. Stoga ni oni koji, često s pravom, nisu zadovoljni sadašnjom vlašću, neće pristati da zbog toga naude sebi i svojoj deci praveći izbor u korist srpskih političara koji su spremni da na štetu RS plate NATO gospodarima danak za dovođenje na vlast i zadovoljavanje njihovih lično-partijskih ambicija.
Autor: Dragomir Anđelković
