screenshot: Sputnik

Neophodno je da se dogovorimo sami sa sobom šta je srpski kulturni prostor. To je prostor na kojem je srpski narod živeo i živi u miru s pripadnicima drugih kulturnih zajednica, čime ostvaruje pravo da živi u širem kulturnom prostoru koji je zapravo evropski kulturni krug, kaže profesor Petar Pjanović.

„Ako kažemo da na južnoj granici srpskog kulturnog prostora stoji Hilandar, na severnoj Sent Andreja i Budim, da istočno dodiruje Arad i Temišvar, severozapadno Beč i Trst i spušta se po nekoj vertikali obalom Jadrana, zahvatajući Dubrovnik i Kotor, izlazeći na matični Prizren, ako su to, dakle, granice srpske kulture — a neupitno jesu — onda je nerazložno raspravljati o mogućnosti da se taj naš uži kulturni prostor deli granicom reke Drine“, kaže u „Orbiti kulture“ profesor Pjanović, jedan od učesnika dvodnevnog naučnog skupa „Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti“, nedavno održanog u Matici srpskoj.

Da je reč o veoma važnoj temi koju je dodatno aktuelizovala Povelja o srpskom nacionalnom prostoru, nedavno potpisana između ministarstava kulture Srbije i Republike Srpske, uveren je i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević.

„Ta je tema decenijama bila skrajnuta ili se o njoj šaputalo. Čini se da je i veći deo naše javnosti sa dosta optimizma pristupio koncepciji da se tema srpski kulturni prostor — uzroci, posledice, činjenice, okolnosti, uticaji, istorijske konotacije — iznese na trpezu, da tema našeg društva bude legitimna i pristupačna tema koja treba da dovede do nekih pozitivnih posledica po kulturni život srpskog naroda na čitavom ovom prostoru. Mislim da je tema pogođena i da je pobudila značajno interesovanje“, kaže ministar i dodaje da je reč o procesima, ali i o čitavoj koncepciji jednog društva.

„Reč jeste o koncepciji društva, jer promišljanje srpskog kulturnog prostora znači uvezivanje srpskog naroda sa samim sobom i istovremeno rad na tome da srpsku kulturu činimo i inkluzivnijom i otvorenijom za saradnju sa drugim kulturama“, objašnjava Vukosavljević.

Za profesora lingvistike Miloša Kovačevića upravo srpski kulturni prostor daje legitimitet srpskome jeziku baš onoliko koliko srpski jezik daje legitimitet tom kulturnom prostoru. Da nije istorije srpskog književnoj jezika, istorije srpske kulturne baštine, stvari bi se vrlo lako razrešile onako kako bi drugi želeli. Ipak, ističe profesor Kovačević, srpski jezik je nedeljiv, baš kao i srpski kulturni prostor.

„Razume se da ne možete odvojiti ’Miroslavljevo jevanđelje‘ i Miloša Crnjanskog, a ni ’Miroslavljevo jevanđelje‘ ni Crnjanski nisu rođeni u današnjoj Srbiji, što bi moglo da se zaključi svođenjem srpskog jezika na srbijanski. To svođenje znači najveću negaciju srpskog kulturnog prostora, ali i Srba kao naroda koji se identifikuje po svom jeziku“, jasan je Kovačević.

Za profesora Pjanovića važno je shvatiti da se granice srpskog kulturnog prostora nikako ne podudaraju sa državnim granicama.

„Kultura je nešto što podrazumeva punu otvorenost prema drugima“, podseća Pjanović i dodaje: „Prostor koji sam odredio nekim sasvim provizornim tačkama i toposima, ni na koji način ne odražava jedinstven srpski kulturni prostor. To je prostor na kojem je srpski narod živeo i živi u miru sa pripadnicima drugih kulturnih zajednica čime ostvaruje pravo da živi u širem kulturnom prostoru, koji je zapravo evropski kulturni krug“.