Na Kosovu se svačiji trag brzo prepozna. Kažite mi šta mislite o Kosovu i ja ću vam reći ko ste. Jer, tada svedočite o sebi – o svom moralu, veri, razumu i obrazovanju. Reći ćete da, pritisnuti dnevnim brigama, o Kosovu i ne razmišljate? Pokušajte onda da odgovorite na nekoliko pitanja.
Hoćete li da, u ime „budućnosti naše dece“, preko 120.000 sunarodnika (više od 70.000, ako prihvatite „korekciju granica“) prepustite Velikoj Albaniji?
Za koliko EU srebrnjaka (kredita koje će, uostalom, vraćati vaša deca i unuci) i za koja to briselska obećanja ćete ih prodati ljudima osumnjičenim za ratne zločine i trgovinu organima?
Jeste li čuli za srpsku decu koja rastu u getima Orahovca ili Goraždevca? Šta mislite, ima li dece u Novom Brdu, Šilovu, Ranilugu, severnoj Kosovskoj Mitrovici? Znate li da je Gračanica opština sa najvećim prirodnim priraštajem u Srbiji?
Hoćete li da Pećku patrijaršiju predate Velikoj Albaniji? Možete li da zamislite Visoke Dečane, Bogorodicu Ljevišku, Gračanicu, Banjsku, Devič, Draganac u sastavu albanske države? Šta mislite, šta tamo čeka naše svetinje? Da li ste bili u Albaniji?
Jeste li tamo pronašli neki trag vekovnog srpskog prisustva, koji nije obrisan ili uništen?
Znate li šta su Svetosavski zavet i Kosovski zavet? Šta je opredeljenje za Carstvo Nebesko, za istinu umesto laži, za podvig umesto straha? Da li ste znali da je to opredeljenje, punih osam stotina godina, glavna tema srpske istorije?
Zašto je Kosovski zavet vekovima živ, iako menja svoje oblike, u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, epskim pesmama, srpskom baroku, klasicizmu, romantizmu, realizmu, modernizmu… Razumete li da smo, slično Jevrejima, kada smo sve izgubili, skoro pet stotina godina čekali i dočekali oslobođenje Kosova, svoje Svete Zemlje?
Da smo to ponovili u epopeji od 1915 do 1918? Hoćemo li njenu stogodišnjicu da obeležimo tako što ćemo svega da se odreknemo, da objavimo da je sve bilo uzalud, da se „razgraničimo“ sa Kosovom, sa sobom i svojom istorijom?
Jesu li ovo samo mitovi, beskorisni u svetu praktične politike, gde se odluke donose na osnovu matematički proračunatih činjenica?
Državnike i nacije pokreću emocije i predrasude; tek u sprovođenju zamisli u delo ideali se prilagođavaju opipljivim činjenicama. Oduzmite Amerikancima i Jevrejima njihove zavete, mitove o izabranosti, sećanje na izgubljene bitke i te nacije izgubiće motiv za postojanje i trajanje. Jevrejima osporite rušenje Drugog hrama i Masadu, Grcima Termopile, Jermenima Avarajr, Kvebečanima Avramovu poljanu, Amerikancima Alamo, Australijancima Galipolje… Slavimo poraze i stradanja?Zaboravimo, onda, i na Stari i na Novi zavet. Zašto bismo Kosovski zavet menjali za Holivudski mit ili za Mit o Zapadu, kao izvoru i utoci svake moralnosti, pravednosti i modernosti?
Neko će reći da države, u surovom svetu realpolitike, ne smeju da brinu o zavetima i moralu. Tako su, istina, mislili Tukidid, Makijaveli i Rišelje. Zapitajmo se, zato, šta čeka državu koja se dvadeset godina posle rata, u miru, odriče sopstvene teritorije? Verujete li da će neprijatelji, kada im naša država pokaže svoju slabost, tu da se zaustave? Čitate li istoriju, proučavate li međunarodne odnose?
Šta je sledeće: Sandžak, Niš, Vojvodina? Republika Srpska? Pitanje je samo hoćemo li svoju zemlju i decu da branimo na Kosovu i Metohiji, ili u Novom Pazaru, Nišu, Novom Sadu, Banjoj Luci? Je li u pitanju samo opstanak naše države, ili stabilnost celog regiona? Šta će Velika Albanija da donese Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj? Mir i ekonomski prosperitet?
Ko može da ospori činjenicu da se većina čovečanstva protivi nezavisnosti „Kosova“? Zar Rusija i Kina, najveće i najmnogoljudnije zemlje sveta, velike sile u usponu, stalne članice Saveta bezbednosti UN, uporno ne insistiraju na Rezoluciji 1244? Nisu li SAD i EU, uprkos svojoj realnoj moći, sve opterećenije unutrašnjim problemima i međusobnim sukobima?
Čemu žurba u uslovima u kojima bi svako razuman sačekao?
Da li se zemlja može voditi tako što se gaze zakoni, sopstveni Ustav i Rezolucija 1244 UN? Je li to vladavina prava? Kada ćemo jasno i glasno da postavimo pitanje opstanka Srba, Goranaca i Roma na Kosovu i Metohiji, povratka proteranih i imovinskih prava naše države, Crkve i građana?
Albanci su (na Kosovu i u Albaniji) u demografskoj stagnaciji i opadanju
Zar to nisu osnovna ljudska prava? Hoćemo li priznanjem zločinačke „realnosti“, „razraničenjima“ i „korekcijama granica“ da usvojimo osnovno načelo američke istorije, uništavanje celih ljudskih populacija, ili ćemo da obnavljamo vekovne tradicije zajedničkog života balkanskih naroda?
Zar ne znate da su Albanci (na Kosovu i u Albaniji) u demografskoj stagnaciji i opadanju? Hoćemo li da i dalje gradimo prosjačku ekonomiju „stranih investicija“ i da pristajemo na otimačinu onoga što je naše, rudnih bogatstava Kosova?
Hoćemo li da se odreknemo Kosova i Metohije i da tako konačno postanemo najgore i najgluplje pokolenje u istoriji srpskog naroda?
