Za jedne vizionar, za druge „ratni zločinac“, i dan danas je aktivan, prepoznatljiv po svom pognutom držanju i svojim velikim crnim naočarima.
Bivši američki državni sekretar učestvovao je u utorak na događaju organizovanom povodom svog stotog rođendana u Njujorškom privrednom klubu, duvajući svećice na čokoladnoj torti.
S godinama se sve manje pojavljuje u javnosti, ponekad putem video veze, pa se tako u januaru obratio učesnicima foruma u Davosu. Svojim radom je ostavio neizbrisiv trag u spoljnoj politici Sjedinjenih Država u drugoj polovini 20. veka.
U Njujorku još ima svoje kancelarije i konsultantsku firmu Kissinger Associates i uživa ogroman ugled među vašingtonskom elitom i u inostranstvu, pa tako i među demokratima. Bivša državna sekretarka Hilari Klinton, demokratkinja, rekla je jednom prilikom da se „oslanja na preporuke svog prijatelja“ Henrija.
Taj dobitnik Nobelove nagrade, nezaobilazan učesnik svetske politike u doba hladnog rata, zaslužan je za približavanje SAD s Moskvom i Pekingom u 70-im, zauzimajući se za pragmatičnu politiku, neku vrstu „realpolitike“ na američki način.
U utorak je pred zvanicima ocenio da SAD mora braniti svoje „glavne interese“, potvrdivši da se njegov pogled na svet nije promenio.
„Moramo biti sve snažniji kako bismo se oduprli svakom pritisku“, rekao je.
Po pitanju rata u Ukrajini, zauzima se za primirje.
„Došli smo do tačke u kojoj smo ostvarili svoj strateški cilj. Vojni pokušaj Rusije da zauzme Ukrajinu je propao“, ocenio je Kisindžer.
No ugled tog diplomate hrapava glasa, s naglaskom na koji je uticalo nemačko poreklo, okrnjen je zbog njegove podrške državnom udaru u Čileu 1973. i invazije na Istočni Timor 1975. i, dakako, Vijetnamskom ratu.
„Mislim da je njegova politika nesumnjivo prouzrokovala stotine hiljada mrtvih i uništila demokratiju u mnogim zemljama“, ističe Rid Kalman Brodi, advokat koji se bavi ljudskim pravima.
„Iznenađen sam što se samo tako izvukao“, dodaje.
Njemački Jevrejin Hajnc Alfred Kisindžer rođen je 27. maja 1923. u Firtu u Bavarskoj. Kao petnaestogodišnjak sklanja se s porodicom u SAD, gde nakon pet godina stiče američko državljanstvo.
Zapošljava se u vojnoj kontraobaveštajnoj službi i u američkoj vojsci, a zatim se upisuje na Univerzitet Harvard, koji završava s najboljim ocenama i ostaje da radi kao profesor.
Kao uglednog svetskog diplomatu, Ričard Nikson ga 1969. poziva u Belu kuću gde radi kao savetnik za nacionalnu bezbednost, a zatim kao državni sekretar – od 1973. do 1975. obavlja obe dužnosti, a šef diplomatije ostaje u vreme Džeralda Forda, do 1977.
U to doba vodi politiku detanta sa Sovjetskim Savezom i približavanja s Maovom Kinom, te u tajnosti putuje u Kinu kako bi organizovao Niksonovu posetu Pekingu 1972.
Takođe, u najvećoj tajnosti, dok traje bombardovanje Hanoja, vodi pregovore s Le Dik Toom radi prekida rata u Vijetnamu.
Za pregovore s Vijetnamom 1973. je zajedno sa Severnovijetnamcem dobio Nobelovu nagradu za mir koja se smatra jednom od najkontroverznijih u istoriji te nagrade.
