Foto: Demostat

Kakva je ona najbolje vidimo u kriznim trenucima. Osnovano se kaže da demokratija oživljava kroz građane, odnosno preko njihovih stavova o tome šta nju čini, te kroz postupanje koje iz toga proizlazi. To se odnosi kako na one koji su na vrhu državne piramide, tako i na širu populaciju. A prvi se kod nas, to ovih dana jasno vidimo, čim se ukazala pogodna prilika da se opuste i skinu demokratske maske, ponašaju gotovo kao feudalni gospodari prema kmetovima, dok drugi to, vrlo često, krotko prihvataju i trpe. Štaviše, u autoritarnom duhu, dok se klanjaju onima iznad, svesrdno preuzimaju njihov model ponašanja u odnosu na sve ljude za koje misle da su, bar u nekom pogledu, ispod.
Tako ovih dana gledamo političare i razne njihove eksponente koji nam se obraćaju povišenim tonom, kao da smo deca. Grme i prete. Pridikuju i mrko nas gledaju. Nameću nam pravila koja sami, po pravilu, ne poštuju. Ljute se i na najmanji glas kritike kao da smo podanici apsolutističke monarhije a ne, makar nominalno, građani demokratske države. I kakve to reakcije „publike“ izaziva? Deo se opravdano oseća poniženo i ljuto zbog opisanog ponašanja. Ali nisu retki ni oni što ushićeno aplaudiraju. Nije bitno šta vlast radi već da deluje odlučno i strogo. To budi sećanja na, nažalost, za neke stara „dobra“ boljševička vremena.
Da stvari budu gore, kao što sam već napomenuo, nisu retki ni oni koji sada žive svoj trenutak autoritarne vlasti. Ne samo da se oduševljavaju zbog tuđe čvrste ruke već vežbaju i svoju, ma koliko da joj je mali domet. Kao što činioci u lancu „velike“ vlasti gledaju one iznad i kopiraju ih u pogledu ponašanja prema ostatku sveta, tako, oslobođeni i podstaknuti time, počinju da se ponašaju i mnogo manji „šrafovi“. Od pojedinih šefova prodavnica pred kojima se viju redovi, do nekih pripadnika policije i drugih sličnih službi. Skoro na svakom koraku, ne samo u medijskoj sferi, susrećemo se ovih dana sa bujicom, velikog i malog, prizemnog i nešto veštije upakovanog, autoritarizma. On nas je preplavio!
Stiče se utisak da nisu malobrojni oni kojima su COVID-19 i sa njim povezano vanredno stanje, dobro došli. Pružili su im priliku da volšebnim vremeplovom naprave ekskurziju u neprežaljeno totalitarno doba, bez obzira da li su ga sami istinski doživeli ili su se samo posredno njim inspirisali. To je nama dala naša politička (ne)kultura, koja po vertikali prožima ovo društvo a malo se radilo na njenoj promeni.
Sada lepo vidimo koliko, od najvišeg nivoa državnog establišmenta pa do društvenih margina, kod nas ima malih Staljina. Ipak, koliko god da ih ima i kolikog god da nas revoltiraju, oni ipak ne preovlađuju. Većinska Srbija je normalna bez obzira što je često gurnuta u drugi plan. Nju bi sve ono što se oko nas trenutno dešava valjalo da podstakne da razmisli u kakvom sistemu živimo i kakve su nam, u vlasti i opoziciji, dominantne političke strukture (i da se aktivira kako sve pomenuto loše ne bi ostalo i nadalje toliko rasprostranjeno). Tu se ipak krije najveća krivica za sve ono što je u državi Srbiji trulo. Odatle bi trebalo da se pokreću istinske demokratske reforme a ne da se daju loši, autoritarni primeri a negativno nasleđe koristi kao izgovor!

Piše: Dragomir Anđelković

POSTAVI ODGOVOR

Komentar
Ime