Najavljeno je da ćemo početkom 2020. da usvojimo „Deklaraciju o neutralnosti”. Pre nego što se na nju osvrnem da se podsetimo da Srbija ima važeću „Rezolucija Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka”, usvojenu krajem 2007. Ključna su dva njena elementa. Prvi se odnosi na naše opredeljenje da u okolnostima kada je bilo jasno da su vodeće zapadne države odobrile donošenje secesionističkog akta od strane političkih predstavnika kosovskometohijskih Albanaca – iskažemo odlučnost da tako nešto odbacimo i naglasimo spremnost da nastavimo da se borimo za svoj suverenitet nad, faktički, okupiranom južnom pokrajinom.

Drugi suštinski deo Rezolucije – očito kao vrsta revolta skopčanog sa prethodno rečenim – govori o našem odbacivanju da se priklonimo NATO-u zbog njegove, po nas negativne, uloge u vezi sa Kosovom i Metohijom. Drugim rečima, kada je taj pakt prestao i reda radi da se pretvara da je nešto drugo, te je u potpunosti potvrdio svoju okupacionu ulogu, proglašena je vojna neutralnost Srbije „do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju”. Za više od toga – npr. za raspisivanje referenduma već tada – nije bilo saglasnosti među članicama ondašnje vladajuće koalicije.

Toliko o sadržaju Rezolucije, a sada da vidimo da li je njom zaista „cementirana” naša neutralnost jer se može očekivati da će je građani podržati na direktnom izjašnjavanju. Da li je tako? Nažalost – nije! Rezoluciju nije ništa drugo do „pisana odluka” koju može da anulira svaki novi skupštinski sastav sa običnom tj. natpolovičnom većinom glasova. Tako bi pala u vodu i obaveza da na referendumu birači daju definitivan sud o vojno-političkoj orijentaciji Srbije. Stoga, pominjanje referenduma u Rezoluciji u praksi ništa ne mora da znači. Polazeći od svega toga za pohvalu je izrečena namera državnog vrha da Srbija dogradi i učvrsti svoju površnu neutralnost. Ali da li se to po automatizmu postiže donošenjem najavljene Deklaracije?

Da odmah budem jasan – ne! Deklaracija je „svečana izjava”. Ona možda – čisto zbog asocijacija na neke važne akte te vrste u prošlosti (francuska „Deklaracija o pravima čoveka i građanina”, američka „Deklaracija nezavisnosti”) – načelno ima veću moralnu težinu od skupštinske rezolucije, ali ne i veći obavezujući značaj od nje. I nju sa prostom većinom može da poništi neki novi parlamentarni saziv (možda već sledeći sa istom partijskom većinom). Otuda, daleko je od toga – kao što već čujemo u ovo naše doba devalviranih reči i nabujalog političkog poltronstva – da će sama po sebi „Deklaracija o neutralnosti” imati istorijski značaj. Može da se desi da tako bude ali samo ako i kontekst bude odgovarajući. A to znači ako posle ponovljenog iskazivanja opredeljenja za neutralnost od strane većine narodnih predstavnika, Skupština Republike Srbije, primera radi, raspiše referendum o tom pitanju.

Tada bi čitava priča imala dubinski a ne tek marketinški značaj i mogli bismo da kažemo da je Srbija zaokružila svoju vojno-političku orijentaciju. Podrazumevalo bi se da posle odluke građana u prilog neutralnosti – a sva ispitivanja javnog mnjenja svedoče da drugačija ne bi moglo da bude – ona bude ugrađena u novi, već nagovešteni, Ustav Srbije. Zatim bi bilo logično i da se, kao što je to pre nekoliko decenija sa uspehom učino Turkmenistan, obratimo OUN sa zahtevom da naša neutralnost bude međunarodno potvrđena. Tada bismo dobili ozbiljnu rezoluciju donetu od Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (tu za razliku od Saveta bezbednosti niko nema pravo veta i srpska neutralnost bi sigurno bila podržana).

Ako je najavljena tzv. Sretenjska deklaracija put ka tome, onda je uistinu vredna pohvale. U protivnom nema preveliki značaj! Da bi „Deklaracija o neutralnosti” suštinski imala smisla, odnosno kako ne bi bila tek običan dnevnopolitički čin, mora u naš koncept neutralnosti, na način o kojem sam govorio ili drugačije, da stvarno unese neki novi kvalitet!

Piše: Dragomir Anđelković

POSTAVI ODGOVOR

Komentar
Ime