AP Photo / Oded Balilty

Odlukom američkog predsednika ambasada SAD prebačena je u Jerusalim uprkos važećoj rezoluciji SB UN i jasnoj proceni da će Vašington u tom pogledu malo ko slediti.

Zapravo, do danas je to učinila samo Gvatemala.

Tako je sada, nakon igranja na „jevrejsku kartu“, Izrael i pravno — formalno i politički postao treća strana u sporazumu Beograda i Prištine (u dokumentu se eksplicitno navodi da su „dve strane Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština)“, pa nije jasno na čemu se temelji tvrdnja da je ovo bilateralni sporazum sa SAD, što je uostalom demantovao i Ričard Grenel).

Trampu (ni)su potrebni jevrejski glasovi

Objašnjavati ovaj novi momenat argumentom kako su Trampu neophodni „jevrejski glasovi“ ne pije vodu.

Prvo, i bez ovakvog sporazuma Tramp na te glasove može računati. Drugo, Grenel se već žalio kako američki mediji ne razumeju značaj sporazuma, te mu dan kasnije nisu ni posvetili bilo kakvu pažnju. Da je ovo bio potpis za predstojeću kampanju, barem bi se u Trampovom štabu potrudili da ovaj papir proguraju po medijima i predstave ga „istorijskim“.

Takođe, misliti kako je dovoljno da Tramp obavesti izraelskog premijera da mora istog dana najaviti priznavanje lažne države „Kosovo“ čista je glupost. Izrael je zemlja sa ozbiljnim institucijama i dugoročno projektovanim strategijama.

Uz to, jevrejsko-srpski odnosi su dobri, stabilni, imaju istorijski kontinuitet, pa do sada uopšte nije spominjana mogućnost da Izrael „istrčava“ po kosovskom pitanju. Odakle onda ovakav rasplet?

Izrael — treća strana u Vašingtonskom sporazumu

U traženju odgovora neophodno je uključivanje Izraela kao treće strane povezati sa tačkom o „energetskoj diverzifikaciji“. Izrael je sve značajniji proizvođač gasa.

Zanimljivo, jer su pre samo dve i po decenije potvrđene rezerve iznosile nula (barem je tako predstavljano). U odnosu na 2010 godinu, pola decenije kasnije potvrđene rezerve sa izvorišta u teritorijalnim vodama i ekskluzivnoj ekonomskoj zoni su upetostručene, a domaća potrošnja je danas udesetostručena ako se pravi komparacija sa 2005 godinom. Predviđa se rast za 50 posto do 2030. Pri tome, u Izraelu je do sada prebačeno na gas ili izgrađeno novih pet elektrana za proizvodnju struje. Jeftinije je i čistije.

Ipak, za Izrael ostaje otvoreno pitanje izvoza energenata, pošto u neposrednom okruženju em drugi imaju svoje resurse, em su bilateralni odnosi toliko komplikovani da ometaju trgovinu.

Otuda projekat gasovoda „Istmed“ (akronim od Istočni Mediteran), koji bi se protezao od izraelskog priobalja, preko teritorijalnih voda Kipra, zatim Krita do Peloponeza, gde bi se uključivao i na TAP (Transjadranski gasovod) i na ostale sisteme u regionu. Za „Istmed“ će biti neophodno najmanje 7 milijardi dolara, sasvim je moguće da deo onih 13 milijardi koje spominju Amerikanci ostaje namenjeno baš za njega.

Nakon realizacije prve faze projekta biće moguće transportovati 10 milijardi kubnih metara godišnje, nakon druge će udvostručiti kapacitet. Izrael se, dakle, pojavljuje kao novi igrač na evropskom energetskom tržištu, a ako gasovod brzo bude završen, on se može puniti i kiparskim, ali i gasom sa još nekih bliskoistočnih izvorišta, te raste i „tranzitni značaj“ cevovoda.

POSTAVI ODGOVOR

Komentar
Ime