Foto: Medija centar Beograd

Globalna panika koja je zavladala povodom – svakako ne za potcenjivanje ali nesumnjivo kod nas i u svetu, iz raznih razloga, drastično predimenzionirane – opasnosti od širenja i posledica Korona virusa, praćenja je brojnim geopolitičkim i propagandnim igrama. Neofeudalne elite koje uprkos zaklinjanju u demokratiju svoje narode tretiraju kao postmoderne kmetove, međusobno ali i sa podanicima, igraju se mačke i miša. Kada prođe vanredno stanje, pretpostavljam, bavićemo se opširnije svim tim, a sada ću se ograničiti na maliciozni odnos prema Rusiji kod nas i na Zapadu.

IZMIŠLjANjE SATANE

Kako je otpočela sveobuhvatna, rekao bih histerična borba protiv potencijalne COVID-19 pandemije, u nizu zemalja krenula je nova lavina direktnih i indirektnih antiruskih izjava. Kao da su Rusija i Korona sinonimi: Đavo i Lucifer. Moskva je optuživana da u onome što se olako ocenjuje kao izuzetno teška kriza, gleda samo sebe i nikome ne priskače u pomoć.
I gotovo u isto vreme – gle paradoksa – od nekih drugih faktora, a ponekada i istih koji je jedan dan napadaju po jednom osnovu a sledeći po suprotnom, optužena je da pomaže drugima samo da bi za sebe izvukla geopolitičku korist. Pa je l’ pomaže ili ne? Ali idemo sada dalje. Ukratko, Moskva je kriva i kada pomaže i kada, navodno, ne pomaže. Popreko su je gledali i što u početku relativno odmereno, bez preterivanja, odnosila prema novom virusu, a onda su je ponovo prozivali kada su pod pritiskom uplašene javnosti i ruske vlasti povukle niz mera.
Tada je rečeno da hermetičkim zatvaranjem granica i na druge načine „krši ljudska prava“. A kada se nije baš toliko drsko postupalo sa namerom da se i u vezi sa Koronom Rusija ocrni, njena uloga je ignorisana ili makar marginalizovana. Sve to se, nažalost, u nekoj meri dešavalo i kod nas a ne samo u Poljskoj, Crnoj Gori ili u baltičkim državama.

PROPAGANDNE ZAGONETKE

Tek što je u Srbiji uvedeno vanredno stanje, iz nekih naših izrazito prozapadnih medija odapeta je ka Rusiji kiša strela natopljenih starim otrovom o njenoj nespremnosti da Srbima pomogne kada nam je teško. Povodom ocena državnog vrha da je EU podbacila, postavljeno je pitanje – „što ne progovore o izostanku ruske solidarnosti“. Na to su se nadovezivale, od silne zloupotrebe već izlizane, otužne fraze da dok nam je u prethodnim decenijama Zapad slao velike donacije, od Rusije skoro ništa nismo dobili (inače uvek bez analiza koliko toga su NATO sile ovde devastirale sankcijama i tokom agresije). Jer, kao, Rusi samoživo gledaju samo sebe a nas tretiraju kao svoju perifernu „guberniju“, dok oni što su nas ognjem i mačem tamanili valjda nas vole što dokazuju poklanjanjem „lilihipa“.
Dok su plasirane takve besmislice, nikome od njihovih tvoraca nije palo na pamet da se zapita da li je Srbija na putu EU ili nekih ruskih integracija? Da li već dvadeset godina slušamo mantre o evropskim ili o ruskim vrednostima? Je l’ smo već duže od deset godina pridružena članica Evroazijske unije ili EU? Konačno, da li smo sa NATO toliko razvili saradnju da smo njegovim pripadnicima dali imunitet kao da smo u tom paktu, dok Ruskoj humanitarnoj misiji izbegavamo da pružimo mnogo manje od toga, a što smo odavno obećali? Ili je obrnuto?

RUSKA MISIJA

Dobro znamo odgovore. Skoro hipnotisano dugo smo išli EU stranputicama zanemarujući mnoge druge strane sveta. To se donekle, samo donekle, u poslednjim godinama promenilo, ali i dalje naši zvaničnici pričaju da su EU integracije za Srbiju prioritet. Otuda, ako na nekoga imamo pravo da se ljutimo to je onda Brisel koji nas tretira maćehinski. I u redu je što se državni vrh sada na njega ljuti. S druge strane i te kako imamo razloga da budemo zahvalni Moskvi za pomoć u vezi sa odbranom vitalnih nacionalnih interesa, od opstanka Republike Srpske do odbrane Kosova i Metohije (koje je pitanje koliko kao država adekvatno branimo ali to je već druga tema, stvar nije do Rusa).
Bilo je potrebno i da Ruskoj Federaciji blagovremeno odamo priznanje za pomoć oko sprečavanja širenja Korone. U okviru paketa pomoći Srbiji u kontekstu epidemiološke pretnje, Ruska humanitarna misija u našoj zemlji munjevito je reagovala. Primera radi odmah je u saradnji sa domovima zdravlja u Medveđi i Požegi započela sa dijagnostičkim pregledima potencijalno ugroženih ljudi. U tu svrhu su korišćenje ranije od strane Rusije donirane pokretne ambulante opremljene svim potrebnim sredstvima.
Da li smo o tome na vreme čuli od naših medija sa nacionalnom frekvencijom? Nismo. Svi naknadni pokušaji da se to kompenzuje ne menjaju ono što je u početku učinjeno. Ako možemo da razumemo što se prema Rusiji odnose negativno opoziciona prozapadna sredstva informisanja ili ona slične geopolitičke orijentacije koja su svoje usluge iznajmila vladajućoj ekipi, zapanjujuće je da su se prema Moskvi neko vreme ignorantski odnosili mediji bliski vlastima koji se predstavljaju kao patriotski.

KLANjANjE KINI

Još nije bilo kineske pomoći a Rusi su reagovali. Delovali bi i mnogo opsežnije, slično kao tokom poplava 2014, da se zvanična Srbija odmah obratila Moskvi. Ali ona to nije učinila. Uprkos tome što su nam Rusi prvi i to samoinicijativno priskočili u pomoć, od strane vrha naše vlasti u početku im nije upućena ni jedna jedina reč pohvale, kao ni zahtev za dodatnim angažovanjem ljudi i tehnike iz Rusije.
Umesto toga slušali smo teatralna obraćanja za pomoć Pekingu, propraćena srceparajućim zahvaljivanjima iako nam do tada iz Kine nije stigla nikakva pomoć. Međutim, pošto je ona stigla, što je dalo osnov za pompezni doček i propagandni udar u prilog srpsko-kineskog „bratstva“, usledio je zahtev Beograda Kremlju da nam uputi dodatnu pomoć. U provladine medije je, ali i tada diskretno, puštena informacija o već postojećoj ruskoj podršci. Pretpostavljam, namera je bila da se ne zaseni „kineski spektakl“, a posle toga je pragmatično zatražena potpora od Moskve i, da se ona baš ne naljuti, upućena joj je po koja topla reč.
Na pomenuti zahtev Beograda Moskva je momentalno odgovorila pozitivno. Kako je Lavrov rekao: „Rusija će, kao i uvek, pomoći Srbiji“. Od Kremlja smo dobili uveravanje da će na bilo koji način za koji procenimo da nam je koristan i zatražimo tu vrstu potpore, Rusija biti uz nas. Samo treba da tražimo a ne da namerno ćutimo pa onda optužujemo Moskvu da nas se nije setila. Naša administracija je svakako znala i pre odgovora zvanične Moskve da će on biti pozitivan. Pa zašto je onda oklevala da se odmah adekvatno obrati Ruskoj Federaciji? I zašto je nju medijski ignorisala? To da je htela da Kini pruži priliku za posebnu počast jasno je, ali zašto joj je to toliko bitno?

RUSKO-KINESKE PARALELE

Teško je na to pitanje dati pravi odgovor. Nema sumnje da nam je Kina važan ekonomski partner ali u okolnostima kada se završava izgradnja „Južnog toga 2“ ili kako se on sada imenuje „Turskog toga“ kroz Srbiju (sa značajnim učešćem koji će to ove godine imati u našem Bruto domaćem proizvodu) – o čemu se uglavnom ćuti da ne bismo revoltirali Vašington – neozbiljno je reći da nam je Moskva manje važan privredno-energetski činilac od Kine. U (geo)političkoj sferi tim pre je tako.
Kada se radi o sprečavanju dalje centralizacije Bosne i Hercegovine, odnosno pružanju podrške Republici Srpskoj, tu se značaj Moskve ne može ni uporediti sa kineskim. Naprosto, Peking se drži po strani. U vezi sa Kosovom i Metohijom nije baš tako, ali podrška koju tu imamo od njega samo je senka ruske. Kada se radi o odbrani ugrožene Srpske pravoslavne crkve od strane totalitarnog crnogorskog režima, odnosno podršci srpskom narodu u Crnoj Gori izloženog svim mogućim pritiscima, značaj Kine je još manji nego po pitanju RS.
Sagleda li se sve to, jasno je da nam je, uz svu povećanu ulogu Kine, Rusija mnogo veći oslonac. Uprkos tome Beograd, ne samo prethodnih dana već i meseci, upućuje Pekingu pohvale kao da se radi o dodvoravanju vođstva jedne kineske provincije centralnim liderima tamošnje svemoćne komunističke partije. Stigli smo do toga da se tokom ceremonijalnih obraćanja javnosti, umesto uklonjenih EU, uz srpske zastave pojave i kineske. Uz to i da se kineski lekari (ne umanjujući njihov značaj), na način koji je ponižavajući za našu medicinsku struku, predstavljaju kao antički heroji koji su došli među divljake da ih poduče osnovnim stvarima.

„KEČ OL“ GEOPOLITIKA?

Da li se tu radi o iracionalnoj fascinaciji Kinom koja se može porediti sa pređašnjim EU fanatizmom? Ili je u pitanju procena da uz svo nadmetanje sa Pekingom, relevantni evroatlantski centri moći mnogo lakše podnose našu saradnju sa tom silom, koja nam je i prostorno i civilizacijski daleko, nego sa Rusijom koja nam je u svakom pogledu bliska? Možda se, nadovezujem se na već rečeno, u našem establišmnentu – koji se pomalo distancira od EU ali ostaje blizak nekim drugim evroatlantskim formalnim i neformalnim strukturama – procenjuje da se one rukovode logikom klin se klinom izbija, pa trpe na našim prostorima po sebe manje opasan (kineski) faktor, radi eliminacije onoga (ruskog) koga, osnovano ili ne, ali utemeljeno na hladnoratovskom nasleđu, doživljavaju ovde kao primernu pretnju.
Uz to naši zvaničnici, stiče se neodoljiv utisak, da ne bi revoltirali srpsku javnost kivnu na Zapad, delom kao dopunu, delom kao zamenu Rusiji, polako ali sigurno uvode Kinu. Tako se ne pravi radikalan zaokret ma koje vrste ali se stvara geopolitička papazjanija slična unutrašnjepolitičkom konceptu znanom kao „Keč ol“ (catch all), koji podrazumeva da se pod jednim liderskom plaštom okupljaju sve moguće ideološke opcije koje su spremne da budu kooperativne. To sve, na unutrašnjem i spoljnjem planu u nekom narednom koraku, ako to vlast proceni da je oportuno, teorijski otvara mogućnosti za razne manevre.

RUSKI FAKTOR

Sa lično-partijskog stanovišta možda je to i dobro, ali kada se radi o našem nacionalnom interesu nije. Pogotovo što iza tihog propagandno-alhemičarskog pokušaja da se istorijski utemeljena rusofilija Srba pretvori u obožavanje Kine – a i da se, uzgred budi rečeno, prema Rusiji promoviše snishodljiv odnos kao što se to sada čini u odnosu na azijsku silu, bilo bi mi neprijatno – možda krije i neka mnogo gora kombinacija od pomenute, u koje su uključene neoliberalne perjanice sa kojima je deo naše vlasti i dalje blizak, a koje prave čudne saveze sa Kinom protiv Trama. Svakako je cilj i, na primer Soroša, kao i oficijelnog Pekinga, da on izgubi izbore. Ipak, nadam se da to nije slučaj kada se radi o zvaničnom Beogradu, pa neću sada u to šire da ulazim.
Ono što jeste slučaj to je da su ne samo eksponenti tih krugova, već i drugi ključni američki klijenti, prethodnih dana išli toliko daleko u ispoljavanju mržnje prema Rusiji da su sprečavali rusku dostavu neophodne pomoći od Korone (ili još više haosa izazvanog strahom od nje koji je tamošnji loš medicinski sistem doveo do kolapsa) veoma ugroženoj Italiji. Radili su agresivno kao da je u pitanju vojna oprema za protivničku stranu, a ne humanitarna podrška ugroženom narodu „savezničke“ Italije, ali to nisu činili bez razloga. Jer, ruska pomoć ne samo što je ogromna već je i tako profilisana da je svrsishodnija od bilo koje druge. To je lako uočljivo i samim time je propraćeno burom proruskih osećanja ne samo u Italiji, koja se oseća izneverno od strane svojih navodnih atlantskih prijatelja, već i u drugim zemljama svest čijih građana nije potpuno kontaminirana antiruskom propagandom.
Rusija se lažno predstavlja kao bauk sa ciljem da se između nje i drugih evropskih naroda iskopa nepremostiv ponor. Tome svakako ne pogoduje istina u vezi sa tim da je ona, kad god se desi neka tragedija, bila i ostala solidarna sa ostatkom Evrope. Rusija se i te kako oseća delom evropskog kulturnog kruga (kome uistinu i pripada) i više je nego na drugim meridijanima (gde takođe humanitarno deluje) spremna da priskoči u pomoć kada je to potrebno. Sprečavaju je da to učini ali po pravilu ona uspe da mnogo pomogne. Onda je do neke naredne krize potrebno ulagati veliki narod da se njena uloga gurne u drugi plan. No, ni crni evroatlantski magovi nisu u stanju da sasvim anuliraju sećanje ljudi na rusku pomoć.

MESINA 1908

Tako je danas ali je tako bilo i u prošlosti. I kada se radi o spremnosti Rusije da pomogne, ali i o upornosti njenih neprijatelja da to omalovaže, obesmisle, ocrne. Da ne idemo dalje od Italije. Nju, konkretno sicilijanski grad Mesinu, 28. decembra 1908. godine pogodio je strašan zemljotres. Po razornim posledicama i broju poginulih (oko 60000 u prvoj fazi a sa kasnije preminulim od povreda i do 80000), to je bio najstrašniji zemljotres u Evropi u 20. veku. I ko je prvi pritekao Italijanima u pomoć? Rusi!
Igrom slučaja, nedaleko od obala Sicilije nalazila se jedna eskadra ruske ratne mornarice. Rusi su munjevito reagovali te su se iskrcali i pritekli u pomoć stanovništvu razorenog grada. Smatra se da su samopožrtvovano spasli hiljada života. To Italijani pamte do danas. O tome svedoči i monumentalni spomenik ruskim mornarima u Mesini. Kao što i činjenica da je to delo jednog italijanskog vajara iz 1911. dobilo adekvatno mesto tek 2012. godine govori o upornosti i sistematičnosti kontraakcija ruskih neprijatelja.

RAZUMNA (GEO)POLITIKA

Mi Srbi sve to treba da imamo u vidu ali i činjenicu da su ruski vojnici, ubrzo pošto su nedavno stigli u Italiju, u znak sećanja na NATO agresiju na Srbiju koja je započela takođe u martu ali 1999. godine, uz ruske istakli i srpsku zastavu. Rusija nam je kroz istoriju mnogo puta pomogla. I danas nam pomaže. Dobro je da Kina bude sve jača. To doprinosi globalnoj ravnoteži, ali nismo niti ćemo biti u zoni njenog većeg uticaja.
Ni kada se radi o Rusiji nismo u sferi njene dominacije ali jesmo na jednoj značajnoj trasi njenog uticaja. U prilog rusko-srpskih veza rade i prošli vekovi, odnosno dubinska osećanja oba naroda. Otuda, samo na krilima ruske geopolitike nešto možemo da postignemo za sebe. Tim pre što posle predstojećih američkih predsedničkih izbora, ako Tramp pobedi (a po svemu sudeći hoće), rusko-američki odnosi ući će u novo razdoblje.
Tu preveliko vezivanje za Kinu može da bude kontraproduktivno. Ako naša vlast već toliko priča o racionalnom pristupu politici, onda bi to morala u većoj meri da demonstrira, bez želje da potcenim kineski politički značaj i ekonomski domet. Budimo i prema njoj, kao i prema Rusiji i svima drugima koji nam na neki način pomažu, zahvalni, ali promišljeno gledajmo svoje interese i imajmo razumne prioriteta u međunarodnim odnosima!

Dragomir Anđelković

POSTAVI ODGOVOR

Komentar
Ime