Iako su njegova dela odisala satirom našao se na crnoj listi KP Jugoslavije, sa čime se borio sve do svoje nesrećne smrti.

Rođen je u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini, gde je završio i osnovnu školu. Učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama i Sarajevu, da bi naposletku diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odeljku za pedagogiju.

U trenutku njegovog rođenja njegov otac je bio na frontu na Karpatima u austrougarskoj vojsci, dok se njegov stric borio kao srpski dobrovoljac protiv Austrougarske.

Otac mu umire kada je Branku Ćopiću bilo samo četiri godine, a on odrasta sa majkom, sestrom, stricem i dedom za koga je bio posebno vezan i često navodio kao svoju najveću inspiraciju.

Prvo delo je objavio je već sa 14 godina u omladinskom časopisu „Venac“, a kao književnik biva primećen već u ranim studentskim danima i 1939. godine osvaja nagradu „Milan Rakić“.

Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe.

Iako pre svega satiričar, Drugi svetski rat ostavlja trag u njegovom stvaralaštvu, te se tih godina u njegovim rečenicama može pročitati strah i žal koji je osećao usled teške situacije koja je posebno zadesila njegov rodni kraj.

Jedno od njegovih najlepših dela, „Bašta sljezove boje“, posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac.

U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.

Bio je i ostao jedan od najtiražnijih i najčitanijih pisaca ovih prostora sa velikim brojem objavljenih radova.

Neka od najpoznatijih dela koje je iza sebe ostavio su, osim „Bašte sljezove boje“, „Prolom“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Orlovi rano lete“, a najmlađi se i danas upoznaju sa ovim piscem čitajući „Ježevu kućicu“.https://www.youtube.com/embed/bTmvMHmwh4A?feature=oembed&enablejsapi=1&origin=https://www.danas.rs

U radovima namenjenim odraslima prevashodno se bavio životom seljaka, siromašnih, ljudi sa margine, a inspiracija za seoske dogodovštine mu je ponajviše bio njegov rodni kraj.

Iako je završio fakultet i posle rata postao i profesionalni pisac, često je sebe nazivao seljakom i ostao skroman tokom celog svog života.

Međutim, satira kojom se borio protiv onoga što je smatrao pretnjama njegovom društvu zasmetala je najvišim partijskim zvaničnicima i samom Titu.

Satirično delo „Jeretička priča“ objaveljeno 1950. godine preokrenuće život ovog pisca, a posledica ove političke borbe protiv satire biće izdaje i progoni koji će pisca ostaviti nemoćnim.

Priču koja opisuje luksuzno letovanje dvojice držanih zvaničnika Broz Tito protumačio je kao direktnu prozivku partije, što je piščeva dela odmah označilo kao protivnike prosperita tadašnje Jugoslavije.

Usledile su prozivke članova partije, a sam Tito je izjavio da on neće biti uhapšen, iako je to delo smatrao atakom na partiju.

Jedna od anegdota koja pokazuje karakter satiričara koji je na sve odgovarao humorom je da je nakon ovog govora Tita njegovu izjavu da on neće biti hapšen isekao iz novina i zalepio na ulazna vrata svog stana u Beogradu ne bi li sprečio bilo koga ko bi ga možda posetio sa drugačijim zamislima.

Ipak, ono što će piscu najteže pasti bile su izdaje od mnogobrojnih prijatelja, i podrška ovakvom partijskom narativu od strane mnogih pisaca, njegovih savremenika.

Njegova dela izbacivana su iz dečjih lektira širom zemlje, pa i u njegovoj rodnoj Krajini.

„Crni konjanici“  „o kojima piše u „Bašti sljezove boje“ sluteći tegobe koje će Drugi svetski rat ostaviti, pratiće ga i u posleratnom periodu, sve do njegove nesrećne smrti, a tužan kraj Ćopićeve satire zaokružen je kada ja u ratu u Bosni i Hercegovini srušen njegov spomenik u Bosanskoj Krupi, a njegova kuća u Hašanima spaljena.

Branko Čopić izvršio je samoubistvo kada je 26. marta 1984. godine skočio sa Savskog mosta, a u poruci koju je ostavio svojoj supruzi napisao je: „Zbogom lijepi i strašni živote!“.

U pismu jednom prijatelju Branko Ćopić napisao je: „Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovjekom, nego li književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savjesti“.https://www.youtube.com/embed/JYIxGvYJv1w?feature=oembed&enablejsapi=1&origin=https://www.danas.rs

Njegova dela doživela su tokom godina pomilovanje, te pisca deca danas čitaju i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji, a njegova rodna kuća obnovljena je u okviru izgradnje Spomen područja „Bašta sljezove boje“.

Spomenik koji je ovaj pisac ostavio deci i odraslima pišući svoja dela ne može se srušiti i danas se osim u lektiri, njegova dela igraju u dečjim pozorištima širom čitave bivše Jugoslavije.

Bio je član Akademije nauka u Srbiji i u BiH. Svoj stan u Beogradu nakon smrti poklonio je SANU.

POSTAVI ODGOVOR

Komentar
Ime