Taj literarni hroničarski postupak iz prošlosti, nazivan rečju ἀυτοσχεδίασμα, dolazi na um i beležniku ovih redaka, u času kad oseća potrebu da ostavi zapis povodom upokojenja Vladete Jerotića. Čoveka, čija je knjiga „Individuacija i (ili) oboženje“ jednom mladom gimnazijalcu otvorila horizonte izlaska iz agnostičkog u prostore sapostojanja intelektualnog, sa ekstatičkim i paradoksalnim. I, opet, čoveka u čijoj je intelektualnoj, ali i duhovnoj blizini i sagovorništvu proveo jedanaest leta. Stoga mi čitalac neće, uveren sam, zameriti, što će u zapisu moći da osluhne i lični ton, ali u onolikoj meri koja ne treba da pređe granicu građanskog ukusa koju je Vladeta Jerotić celog veka negovao.

Vreme u kojem živimo odlikuje i erozija etičkih, naučnih i umetničkih vrednosti. Nemački sociolozi, kada je o znanju reč, koriste poodavno pojam koji su preuzeli iz nuklearne fizike, pišući o ubrzanom vremenu poluraspada znanja. To je znao Vladeta Jerotić, i nikada, ni u prilikama van javne scene, nije postupao drukčije od onoga kako je Fjodor Dostojevski, u pripovednim uvodima u romanu „Braća Karamazovi“ povodom lika Aljoše Karamazova zapisao: „Živeo, sve video, i nikoga nije osudio“. Raspadu znanja, u smislu smene naučnih hipoteza, posvećivao se koliko je mogao. Uvek sa divljenjem. Eroziji vrednosti odupirao se visoko podignutom etičkom lestvicom u ličnom življenju, pritom, nikad nametljivo ju pokazujući, slušajući pažljivo sagovornika, iz ma kojeg životnog, religijskog ili intelektualnog konteksta da je dolazio.

Znao bi dugo da sluša i srpskog seljaka i radnika, kao i intelektualca, nikada ne ističući svoju ličnost. Sve to nije bilo artificijelno, niti smišljeno unapred, da se skromnošću postigne efekat moći i vladanja suptilnijeg tipa. Imao je saosećanje sa nevoljnikom, razumevanje za sve izopačenosti ljudske. Kada je pre godinu dana sa autorom ove beležnice, u svom stanu, na čuvenom kanabetu, obeležio desetogodišnjicu poznanstva, radoznalo se osvrtao na razgovore koje je u bolnici na Bežanijskoj kosi, kojoj je poslednjih godina često dopadao, vodio sa doktorom Lalićem, čijom je rečenicom – da postoje ljudi zveri i ljudi biljojedi – uz osmeh, sub specie aeternitatis, karakterisao antropološke konstante kojima je dopuštao, kao hrišćanin, mogućnost promene malih koraka.

Kao psihoterapeut i dugogodišnji šef psihoterapeutskog odeljenja Bolnice „Dr Dragiša Mišović“, u godinama tranzicije i kapitalizma sa najdestruktivnijim licem, nikada nije imao privatnu praksu, iako je bio najpoštovaniji u našem narodu. Kao načelnik psihoterapeutskog odeljenja, sa visokom platom, na poziv patrijarha Germana postao je predavač Pastirske psihologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Direktor Bolnice postavio mu je uslov: ili jedan posao ili drugi! „Bez ikakvog razmišljanja“, kazivao je Vladeta, „prihvatio sam poziv patrijarha Germana“. Značilo je to ostavljanje socijalnog statusa, visoke plate i prihvatanje rada na fakultetu za neznatnu novčanu nadoknadu.

Svim ovim etičkim životnim bravurama naš gospodstveni Jerotić nije se razmetao, ali je unutrašnjim autoritetom, sticanim podvigom i negovanjem hrišćanskih vrlina postao članom porodice i seljaka, i radnika, i napaćenih, i narkomana. Na svojim putovanjima po Srbiji, ali i dolascima među srpsku dijasporu, na kojima je i pisac ovih redaka neretko učestvovao, sa lakoćom je prosvećivao sagovornike, razgovarajući o njihovim psihičkim tegobama i socijalnim peripetijama izazvanim krizama u braku.

Kao piscu i predavaču, uspelo mu je ono što odsustvuje u akademskoj misli u Srba. Da humanističke nauke učini prijemčivim za mnoge, sabirajući svoja znanja u žiži onoga što se u nemačkom jeziku naziva „Gretchenfrage“ – Gretino pitanje, a što je sinonim za suštinska pitanja koja čovek postavlja. Podsetimo se: reč je o ukazivanju na Geteovog „Fausta“ i na pitanje koje Faustu upućuje Margareta: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Reci sada, kako stojiš sa religijom?“ Ovo pitanje varirao je Jerotić u svojim knjigama, od radova posvećenih literaturi, psihoanalizi i psihoterapiji, pa do traganja za arhetipskim u poslovicama koje je sabirao Vuk Karadžić. Nemajući dugo razumevanja za simplifikovanje, koje je preduzimao kao pisac, bio sam sklon kritici. Poslednjih godina nalazio sam razumevanje za postupak iza kojeg je stajala duboka ljudskost i želja da se drugome podari mudrost i uteha. Ona mudrost, hohmička, koju poznajemo iz starozavetne mudrosne književnosti.

Bio je predstavnik prosvetiteljske tradicije u Srba, začete sa Dositejem Obradovićem, a nagrada sa njegovim imenom, koju je dobio, bila mu je najdraža. Imalo je u njemu mnogo dositejevskog: bio je autentični evropejac, u kulturnom a ne političkom značenju te reči; doživljavan je narodnim učiteljem, podučavao o praktičnim stvarima, naročito mlade koji su ušli u brak, upravo kao što je Dositej to činio u spisu „Sovjeti zdravoga razuma“. Pored evropejstva, bio je i patriota, skladno spajajući kosmopolitsko sa nacionalnim. Upravo kao i Dositej, koji iz Trsta dolazi u Srbiju za vreme Prvog srpskog ustanka i sastavlja pesmu „Vostani Serbije“ i svoju ušteđevinu predaje Karađorđu, postajući popečiteljem za prosvetu. U vremenu malograđanskog tabuiziranja mnogih tema Jerotić ih nije imao, pa je, naročito o problemima braka i složenih odnosa muškarca i žene, znao otvoreno da govori, ali uvek sa poentom. Borio se za meru u životu, nenametljivo negovao molitvu, spominjući u molitvama i imena mnogih sagovornika – i onih takozvanih neznatnih.

Najzad, želeo bih da dodam i nešto što ću pamtiti svagda. Dva puta sam ga, dok je odlazio tiho sa ovoga sveta, posetio u KBC-u „Bežanijska kosa“, na trećem spratu, u apartmanu sa simvoličkim nazivom „Priština“. Bilo je to 6. i 11. avgusta. Ušavši u sobu, tog 6. avgusta, prvo sam opazio telo, iskopnelo. Moj pogled se kretao ka njegovom licu, očekućuji sličan prizor. Međutim, na omršalom telu lice je ostalo netaknuto. Ugledah pogled radoznao, živahan, a u isti mah umiren. Sa radoznalošću koja bi pratila njegovo lice kada bi saznavao novosti iz raznih nauka. Kao da je bio radoznao da iskorači u novo stanje. „Pozdravite sve!“ – reče jedva razgovetno, a ja sad razumedoh, u času kad se narod Srbijice oprašta od Vladete, da pozdravlja, doista, sve. Rekoh mu samo: „Profesore, pred Tajnom ste o kojoj smo svagda pričali. Držite se!“ Drugi put, 11. avgusta, bio je pričljiviji i razgovetniji. U sobi mala ikonica oca Justina Popovića, naslonjena o prozorsko okno. Svestan, raspitivao se sa visokom koncentracijom o pojedinostima, iako se mučio sa govorom. Tako se, privremeno, oprostismo.

A ovim zapisom opraštamo se i na literaran način, kako smo svagda uobičavali.

Marko Delić,

doktorand Univerziteta u Tibingenu

POSTAVI ODGOVOR

Komentar
Ime